две лепе зенице у покрету
у којима је младост ређала
његове годове.
Љубила је страсно млада жена
сву лепоту шуме у својим зеницама
и хватала је прстима брз шум
што је ветар за собом остављао...
Пипао је, струјећи кроз њено тело,
најдубље јој пределе,
до којих ни сама није стизала,
а очи су гореле...
гореле су док је корачао,
док је као ветар,
топао и хладан у исти мах,
пунио црвене јој и набрекле жиле.
И онда би га удисала,
дубоко би га целог удахнула
страсној жеђи да постане
јединим њеним ваздухом.
А у ходу његовом...
увек је осећала...
Осећала је мирис врелог трага
какав ни најлепше звери света
у зову не остављају.
