са хиљадама витица.
То је био тежак посао
који нисам могла привести крају
јер су се косе сплитале
са грањем дрвећа
док сам пролазила трчећи.
Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).
Али док сам ја спавала
они су отишли у рат...
И сада –
коме да пишем?.
А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.
Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.
Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.
Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.
А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.
