
Милена Павловић Барили је рођена 5. новембра 1909. године у Пожаревцу и много је познатија као сликарка него песникиња. У периоду од децембра 1934. до фебруара 1936. године Милена Павловић Барили је објавила 17 песама и два цртежа у италијанском часопису Квадривио.
Она је написала укупно око 60 песама на четири језика, и то, поред српског, искључиво на романским језицима - 17 на италијанском, 7 на француском и 14 на шпанском језику. На тај начин уситнила је своје песничко дело и онемогућила да оно припадне некој од ових књижевности.
Вероватно да није ни намеравала да створи систематичан песнички опус, већ да је песме писала из унутрашње потребе, односно да би изразила тренутна осећања, због чега су јој звучност и колорит језика на којима је писала били значајнији од сложености значења, семантичких игара, или експеримената у језику.
Ритам и мелодија ових стихова граде једноличан, љуљушкав ток, а песничке слике се спајају као код симболиста - не толико на основу уобичајене употребе речи и логике колико према њиховој психолошкој резонанци и личним аналогијама.
Удала се за Роберта Томаса Госелина из Чикага 1943. године.
Милена Павловић Барили је умрла 6. марта 1945. године у Њујорку. По званичним извештајима од компликованих последица пада са коња и њеног крхког здравља, највероватније од срчаног удара. Њена урна сахрањена је у Риму, где су сахрањени и њени родитељи.