Кад тек понекад сијалица ко златна крушка засјаји,
И сваком на срцу кад одлакне
— Шта раде тада трамваји?
У ноћи топлог градског месеца видео сам их како
су спавали,
На неки велики интернат подсећао је депо;
Нису се много разликовали ни распознавали,
У дворишту су шумеле гране ко небо, бескрајно,
лепо.
Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике
Како спавају трамваји у свом стособном, стану?
Имају ли можда неке ружне навике?
Лежу ли на леву ли на десну страну?
— На леву страну починак није здрав,
На десну не могу да се окрену, јер је у
спаваони тесно.
На леђа — жуља трола. — Трамвај спава прав,
На точковима, дакле, ни лево, ни десно.
Трепери светлост — црвена магла у ноћи,
Тек ако понегде одјекну на ципелама ђонови.
Трамваји спавају у ванредној самоћи
Спокојни, као краве, и добри, као слонови.
Седмица, још топла од путника са железничке
станице,
Двојка, обневидела од непрестаног кружења,
Четворка, љубав између града и Чукарице,
Како је пријатна ноћ кратког трамвајског
дружења!
Десетка, поносита, — футбалер кад наступа,
Деветка, светлост Вождовца кад тамо нестане
струје;
Тројка, што се свакога јутра негде у
Кошутњаку окупа,
Кроз њихове отворене уши сад благи ветрићи хује.
Спавају, на ногама. Само им чистачица чисти
Уши, пере им зубе, да бели никад не труну.
Сутра, сви морају бити примерно уредни и чисти
Пре него што у град ко велика војска груну.
Трепере сијалице ко тихи поздрави у ноћи.
Стабла су изнутра топла, и све су хладне браве.
Трамваји спавају у неутешној самоћи
Велики, као слонови, и добри, као краве.
Ноћ кад дубоко одмакне,
Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји
И сваком на срцу терет дана одлакне,
— Ето шта раде трамваји.
