Када под стрехом заспи кавгаџија петао,
У такву недељу, док невидљиви ветар пири,
један стари професор на улицу ишетао.
Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови,
Жмирка, очима и наочарима,
Као да држи говор сав се укрутио...
— Да ми је знати какви су сад његови планови,
На коју ли се страну света поподне упутио?
У кафану ниједном у животу тај није навратио.
Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ).
Једном је случајно неког тапкароша ухватио
И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”.
Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се...
Улица је пуста одавде до Тахита.
То је време кад се чак и трамваји негде скрасе
И кад беспослени ветар по вртовима скита.
Ногу пред ногу, па све преда се..
Изгледа, нечега сећа се...
Пре десет година предавао је алгебру у Сомбору...
Поподне, исто овако... Часови, досадни, празни...
Неки дечак шутнуо је лопту,
Прсло је стакло на његову прозору;
Предложио је да се „деран најстроже казни”.
Јa, јa... Било је свега. — Деца су крива.
Никад се ни на једног од њих он није испизмио;
Оно, јесте... деца нису крива што су жива.
— Бог убио, лопто, ко те измислио!
Корача седи професор кроз тишину без краја,
Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке,
Кад, гле, поред цркве:
Дечаци, гужва, граја,
Утакмица!
— Висока улица против Љешке!
Успорио професор корак, тако да нико не види.
Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди...
И таман кад је хтео да пође, пред ноге му се тутну
Лопта, жута ко кора на мркви...
Старац, не размишљајући, жестоко шутну
И пуче плави прозор на цркви.
Истрча црквењак:
„Бог те убио!
Тако матор, а полудио!”
Збуњен, обневидео, чуо је
Псовку, али се није стидео,
— Да је шутнуо — шутнуо је,
И Бобек би му позавидео.
И продужи стари професор низ улицу,
Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање,
Само је ветар пиркао у танку фрулицу,
У неком врту, на крају неке путање.
Одмах потом, клицање радосно чуо је.
А да је шутнуо — е, вала, шутнуо је!
