покрет што је у шум себе закопао,
тек зачуђен поглед што га шаке стишћу
да се у бол свој не би загледао.
Бачена си жеља као канап с моста
развучен високо изнад сиве јаве,
спуштен с мога тела да ти омча поста
стиском око твоје изгубљене главе.
Једва да си нешто сасвим ситно мало,
у магли слућено, у слутњи скривено,
а тако ми блиско, од искона снажно,
и пре првог даха у ме уливено.
