Глуви је час, већ је два, легла си сигурно.
Сребрним оком ноћ те гледа с Млечног пута.
Не журим, нисам муња, у време одурно,
Не будим те и зла ми мисао тобом не лута.
Кажу, изгред је завршен неповратно,
љубавни брод се разбио о суштину.
С тобом све је извесно, прорачунато,
Исте наше муке уденуте у истину.
Погледај, свет је уронио у тишину
у звезданој ноћи као данак белoj;
тад устанеш да објасниш ведрину
вековима, историји, васиони целој.
(Једна од многобројних недовршених песама, писана од 1927. до 1930)
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
