Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин | У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ




Мртве смо ствари, машине од крви:
мир да се не ремети!
Што грчем у боли стварамо свет,
и крвљу својом гасимо жеђ
ненаситих уста ‒
није ништа.
Тек беда и глад су понос за све!
Наш живот није ни кора круха.

Ево, пада ноћ, а тело од умора мре,
и бол нам чело натмурено краси
у славу бога злата.
За горчи јад!
А сутра кад фијук са творнице проспе,
по сивом предграђу жеђ за грч
и стварање ново,
заклопараће строј, зашумеће живот
у оловном зноју мршавих тела,
Знаћемо све!
Тај грч у болу наших тела,
тај плач у зноју оловниух капи,
и умирање болно уз челични строј ‒
зар није ништа?
Ко упи осмех наше среће?
Јер с нова кад падну сутон и мрак,
урликом беда загрлиће нас:
мршавом телу глад и бол,
усахлој нади удар туп,
а бујном срцу оштри нокти…



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des