Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин | ВАТРОМЕТ



Загонетно огрнут плаштом Дух Свију Ствари застаје у ходу
тајанством пошкропљени пути дијалектички скрећу улево:
злокобно штрче мртви димњаци фабрика у небо,
злосутно умукле пискаве сирене
и локомобиле, динамо - машине
и волта - метри ‒
укочено
стали.

Лагано
попут немог трзаја сунцосмираја
наступа апокалиптичка ноћ, и
невероватно!
као облачна сен плази поврх свију ствариу неумитна
Противуречност!
обарајући мамутском снагом громобране света!

Противуречност!

Педесет милиона скапава од глади,
а свет се дави у изобиљу,
педесет милиона је сувишно за ову планету
и они се могу селити на Марс, на шести и седми континент
само не овде,

само не у порама грбаве планете Земље
где је стопа свака
мета
профита
бога злата,
или овде
где срж балканске земље
сише француско злато!
Све су ствари постале коначни чвор!

Небом се титрају одблесци далеких пожара,
тресе се грбава кугла ‒
дубоко закопана у подсвести
тиња
и цепа мозгове оријашка мисао Коначне Промене,
коначног Расплета
и великог Разрешења
гле!
из пушљивих предграђа не избија
филантропска строфа
већ мржња!

Подмукли тресак тутњи махнито ‒
коначан Расплет динамитском чежњом
завршава предисторију света ‒
овамо!
синови челика,
великих коксових пећи,
децо земљине утробе
и огромних динамо - машина ‒
овамо, неимари!

Минирана је сабласт бога Тишине и Реда,
господин бог се дави у златном грчу,
на Вол Стриту је паника ‒
величанствен ватромет противуречности
открива вам дуг пут давно сневаног континента,
немоћан је стари бог за нове ствари и нови ред
и пао је у дијалектичку клопку
неимари на кормилу,
право на шести континент!

Беда окреће своју другу страну ‒
каква тужаљка, ритам или плач!
Гори!
Небо гори!
Крваре небом варнице чудесног ватромета,
на истоку пуца праскозорје,
свиће ‒
на гаришту горућих противуречности
стоји путоказ ‒
и џиновски Човек
мишицом, гвожђем и муњом
гради ‒
Нови Свет!

Гледајте!
Гледајте!

Отворите очи
уши
и уста!
Овамо, мишице,
умови,
прецизна мисао ‒
смелост!
То није да небо у задњим одблесцима сунца перверзно крвари,
то нису воденаа огледала и сличне измишљотине беспослених будала,
то је агонија једног умирујућег реда ствари,
ломљава и крах
тајанствено знамење вапијућих за променом
у свеобухватно откупљење
у нама самим,
ван нас,
последњи пут,
заувек!

Гледајте!

Свиће!
У противуречностима!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана