завичај је био затворен
у стакленој кутији.
Моје речи
до њега допиру
са закашњењем.
Ни трешњине пупољке
не могу да дотакнем прстима:
море је далеко.
Да азурној тами
отворим кутију,
опет путујем.
Дозивам беле птице.
И од завичаја се
поново растајем.
(Нигде чамца:
само мук водене површине
и ноћ покривена леденом маглом.)
