јесте град
и догађај велики пред твојим очима,
читаоче, расклапаш књигу, просту,
ненаметљиву,
и песма почима.
Свом славом
град ме победио није,
ни очарао, огроман, величанствен,
волим звезде, шуме, изворе, поља, цвеће
и враћам се у њихов загрљај тајанствен,
но док и један од браће моје пати
нема за мене среће,
у побуни против неправди света
и даље стојим,
наслоњен на фабрички зид гутам дим
и певам песме своје.
А ипак туђа ми улица
лети ко хитнуто копље да победи свет,
точкови и ремени не слажу се с ритмом крви ове,
они везују хиљаде руку и руке моје,
да срце кад позове
друг не загрли другове своје;
но кад бих побего у шуме, код извора,
међу срне и цвеће
таква би ми туга срце сколила
да око ми ни видети неће
колико је ту лепоте, мира и топлине,
и вратио бих се у град
што те дочека гвожђем своје врлине,
где не пева славуј, не мирише боровина у лето,
где поробљен није само човек
већ и цвет, птица, коњ и одано псето.
Читаоче драги што редове ове пратиш, пази,
мало се замисли сад.
Знај, оштрих рубова пред очима ти слика патње
јестe град;
човек осећа као и цвет;
не ломи, не трагај, не гази!
