као нежељен сан што увек ту је;
сваки божански врх ми довикује:
не варај себе, ти мораш умрети
ко што Орао болесни свод гледа.
Још у тој нежној раскоши, пред плач,
ветрове немам да дигну, ко мач,
свежину бистрог јутарњег погледа.
Зато та слава мој ум ускомеша
и срцу носи тек немир и жалост;
зато пред чудом бол мој не умине,
јер величина грчка се помеша
с расулом старог Времена – ко пало
сунце у сенку своје величине.
