Ракија и вино, и хлеб,
медовина, туршија и ајвар
и јаке запршке, мирис рибе
борио се са тамјаном...
А ми са паганством у нама:
како испратити мајку
на пут вечни, без хране,
без суза и нечујног јецаја срца
њене деце, над одром?
Зима заокупља пажњу придошлих
док ми „лучана вода“ од суза
завесу мрежи...
„Благослови, Боже, душу безгрешну“,
молио је упорно свештеник,
а звоник са цркве Св. Архангела
враћа ме у време детињства:
седи мајка поред ватре,
зашива изношене и мокре опанке
за нас, за школу да будемо спремни,
повремено
десном руком дохвата машу,
открива мирис хлеба
који нас из кревета дозива.
