волела бих на Косову децу да изродим,
јуначком епском песмом задојим,
у Грачаници да их крстим,
у Дечанима први пут причестим,
за успаванку да им Видовдан појим,
а кад порасту
да им монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена
Богородица мајка,
Њој да хрле и Њу да грле
више но мене,
да им је прво Бог, па отац,
најпре молитва, па онда књига,
светиња да им је друга кућа
заклон и штит од посрнућа.
Волела бих
да знају напамет If од Киплинга,
да Бога слуте и кроз Баха ил` Рембранта,
да Га нађу и код Шекспира,
у стиховима Хамлета или Краља Лира.
А изнад свега волела бих
да им је Православље у души,
а не на уснама,
да им крст није привезак на гуши,
већ огањ у грудима,
да не могу да мрзе ни када би хтела,
да се не свете ни када би морала.
Да сам мајка,
волела бих да сам мајка на Косову,
и зато молим све мајке
што рађају данас косовске јунаке
да ми опросте,
у име Бога и спојена три прста,
што нисам достојна њиховог крста.
