Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Ђакомо Леопарди | БЕСКОНАЧНОСТ



Свеђ драг ми би тај самотни брежуљак
и та живица, која ми толико
одузима од задњег зреника.
Ал' ту ми, сједећ и гледећи, бива
ко да преко ње просторе бескрајне
ја мишљу градим, шутње натчовјечне
и најдубље тишине; гдје ће, малне,
да престраши се срце. А кад вјетар
чујем, гдје шушти кроз та стабла, онај

мир бесконачни поређујем с гласом
земаљским; и тад мени на ум пада
вјечност и мртво доба, па и живог
доба нам глас. — У безмјерје се тако
утапа мисо: и мени је мило
бродолом свој доживјет у том мору.

Превео Владимир Назор


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта