Аспазија. Ил' бљесне брз преда мном
у настањеним мјестима, на другим
лицима; или по пустим пољима
у ведар дан, под шутљивим звијездама
као да је буди хармонија љупка,
визија она прекрасна се јавља.
Колико љубљена, о божанства, и каква
наслада моја и мука једног дана!
И кад год осјетим да мирисом дишу
процвали предјели и цвијеће градских улица,
ко оног дана гледам те онакву
каква си била у дражесном стану,
мирисавом од прољетњег цвијећа,
у хаљини боје загасите љубице,
кад ми се пружи твој анђелски облик,
нагнута бока на свјетломе крзну,
у тајанствену разблуду овијен,
кад си, заводнице вјешта, жарко, звучно
љубила свите усне своје дјеце,
пружајућ врат, међутим, бијел ко снијег,
њих несвијесне си, што потиче те на то
притискала предражесном руком
на скриту груд и жуђену. Указа се
ново небо, земља, и готово зрака
божанска мојој мисли. Тако у бок ми,
не без одбране, утисну живом снагом
рука твоја стријелу, чврсто заринуту,
коју јаучућ ношах све до оног дана
када се двапут повратило сунце.
Небеска зрака мојој се мисли јави,
Госпо, твоја љепост. Сличан дојам створе
љепота и музикални акорди
што чини се да Елизејских пољана
незнаних тајну високу откривају
често. И зато рањен смртник живо жуди
кћер свога ума, љубавну идеју,
што велик дио Олимпа у себи скрива,
сву налик лицем, навикама, гласом
жени, коју очаран заљубљеник
жели и збуњен мисли да је воли.
Ал не овој, но оној, и у тјелесним
загрљајима он нагиње и љуби је.
Напокон спознав заблуду и замјену
срди се и често неправо жену криви.
Ријетко до оне узвишене слике
допире женски ум, а што племенитим
заљубљеницима надахнуће ствара
сама љепота њена, не мисли жена,
нит би схватит могла. У она уска чела
не стане такав појам. Слаба нада
при живом свјетлуцању оних погледа
превареном човјеку, и залуд тражи
дубока осјећања, незнана и много
више но мушка, од оне што у свему
по природи за човјеком заостаје.
Јер ако мекше и њежније је грађе,
и ум је мање способан и слабији.
До сада никад ниси могла замислит
чим надахну ми мисо неко вријеме,
Аспазија. Не знаш коју безграничну љубав,
жестоке боли, неизречна узбуђења
и које си заносе будила у мени:
нит ће икад доћи вријеме да то схватиш.
Исто тако не зна извођач глазбеник
што руком или гласом код слушача буди.
Мртва је сада она Аспазија
коју толико вољах. Почива заувјек,
сврха мог живота једног дана; осим
уколико као драго привиђење
каткад се врати и нестане. Ти живиш
не само лијепа него лијепа толико
да, по мнијењу мом, надмашујеш све остале.
Ипак је згашен онај жар што га ти створи:
јер тебе нисам волио, но ону Богињу
што живот бје, сад има гроб у срцу мом.
Ону дуго обожавах, и тако
љепота њена небеска ми се свидје,
да већ с почетка упознавши јасно
твојега бића вјештине и химбе,
ипак, лијепе јој очи гледајућ у твојим,
пожудно те слиједих док она живљаше,
никако преварен, ал' од уживања
присиљен од оне слатке сличности,
да подносим ропство оштро и дуго.
Сад хвастај се, јер можеш. Причај да једина
од свог си спола, пред којом приклоних
поносну главу, којој вољно пружих
необуздано срце. Причај да прва,
и последња стално, надам се, моје очи
видјела си, како пред тобом моле,
плашљива мене, дршћућег (горим од срџбе
и стида док те волим), мене без мене,
како твоју жељу, сваку, ријеч и чин
понизно вребам, блиједим пред охолом
досадом, си ја ми лице на знак неки
пријазан, облик и боју мијењам
при сваком погледу. Чаролије неста,
а с њом је скршен и по земљи расут
јарам: и то ме радује. И премда пуне
чаме, напокон послије ропства и након
бунцања дугог задовољан примам
разбор са слободом. Јер ако живот
љубави лишен је и обмана њежних,
тад је ноћ без звијезда усред зиме,
а довољна и утјеха и освета
због удеса људског јест ми да на трави
овдје лежим непомичан и лијен,
море, земљу и небо гледам и смијешим се.
