сећања талас драг,
ко с вечери кад тихом водом пирне
далеки ветар благ.
Прошло је све што болело ме икад!
О, лаж је да се не зацели никад
рана и радости траг!
Без неспокојства, без срџбе, без крика,
сећам се данас ја
љубави наше, твог смеха, твог лика,
а срце једва зна
за ужас дана, за бесане ноћи,
за клетве да се живети неће моћи,
за горке снове без сна.
Како се мирно поздрављамо сада!
Ни бол, ни гнев, ни страх.
Прошло је све – и само каткад,
кад месечев такне ме прах,
душу ми талас један једва дирне,
ко тиху воду у вечери мирне
далеког ветра дах.
