Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!
Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?
Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.
И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…
И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!
Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!
•Превод Злата Коцић
