И свршићу, кркљајући ко клан:
Слаткопевцу ниси став ка мети,
Место си – у трећој класи, лети,
Насеље си - а не припев знан.
Ко мај Јамске - спарна си очајно,
Шевардина ноћни шанац, јаз,
Где облаци јаучу бескрајно
И, разбив се, свуд им лети млаз.
И двојећ се ту, где скрећу шине,
– Предграђе си, а не препев лак –
Са станице, пометено мине
И без песме својој кући свак.
Кишне капи сред грожђа се стопе
И до зоре, дуго, дуго све
С крова својим акростихом кропе,
Дајућ рими мехурове те.
Поезија - истина је жива,
Ко под чепом празан жбун, пред слап,
Па и онда млаз нетакнут бива,
Стави свеску – па нек цури кап.
Превео с руског Милорад Живанчевић
