Textual description of firstImageUrl

Изет Сарајлић | ЛАГАНО С ТУГОМ



У прозорима киша, као неки заборављени марш.
Поново јесен, општа јесен, класично доба елегија.
Отићи ћу мало на станицу да се привикнем на растајање.
Ако се не вратим, остаће моје пјесме да лутају овим градом. 

Била је некад та младост, у неком прастаром јуче.
У срцу вашем и мом, била је, остала и биће.
Ја одлазим, али неки исти овакви као ја ићи ће можда
умјесто мене на гробља погубљених да уче синтаксу оданости.
Моје пјесме стајаће им увијек на располагању. 

Ја идем, вријеме је. Ја већ сам, рекосте, прошлост.
Поздрав свему новом што је дошло да њежнује и воли.
Мене никад више нико не може назвати почасним именом балавац,
привилегисаним, као кад кажеш: Прољеће! 

Како сад завидим том балавцу Изету Сарајлићу из VIIа, 

који у наслијеђеном војничком шињелу
и несвјестан погрешне употребе најдражег глагола вољети 

полази у освајање свијета.
Ја никад више не могу да напишем своју прву елегију.
Ја никад више не могу да имам седамнаест, ни двадесет пет. 

Ја идем. Зар већ? Зар сав да пређем у сјећања?
А толико тога је остало што сам још желио да кажем.
Ја идем. Ја још сам ту. 

Ако дођете у Тврткову 9/3 частићу вас чајем и успоменама.
Ја још сам ту. Минуту ћутања за мене! 

(1959) 


* * * 

Ослобађам те туге за собом, жено, кад будем одлазио.
Ослобађам те туге за собом, жено, кад ти будем долазио
само у трошном облику успомена.
Буди весела жена
као у доба наших добрих старих вечеринки.
Понекад само прочитај моје књиге. И – крикни. 

(1964) 



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана