Остадох те жељан, једног летњег дана,
О, сребрна водо, из туђега врела.
То је било давно –
Свака ми је стаза данас обасјана
Сунцем и лепотом. Срећа ме је срела.
Из стотину врела жеђ моја сад пије,
Али мира не нађох нигде, јер ме никад
Ватра прве жеђи оставила није.
