Утискују своје мале ватре; годинама памтим
Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу
Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;
Тако те више не препознајем изван памћења
Које те предаје мени, и тако све теже кротим
Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал
Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,
И с нама тај свет саграђен око једног тренутка
Као плод око коштице, саткан од нестварног меса
Што има укус муње, укус прашине, укус година,
Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.
Већ годинама знам да нестајемо заједно;
Ти прогорена звездом мога сећања, изван које
Све мање те има, ја лепо растурен у теби,
У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,
У свему што пуни те полако, као песак
Постељу реке; и тај наш тренутак
Траје дуже од туђе смрти.
