Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине
У напрслом огледалу; тишина
Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш ко паслика спаса —
Лептире сиве шаљеш, да ми круже
Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,
А кад пред зору уснем, тада и ти
Утрнеш, ко на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал' јача.
(20. V 1989)
