Textual description of firstImageUrl

Халил Џубран | УОБРАЗИЉА И ИСТИНА



Живот нас носи овамо и онамо 
И судбина нас води од једног до другог.
Не видимо ништа сем препреке на нашем путу, 
Нити чујемо ишта сем гласа који уноси страх у наша срца.

Лепота се пред нама указује 
Како седи на свом величанственом престолу
И ми јој се приближавамо и зарад наших жудњи ћемо
Укаљати поруб њене одоре и отети јој круну чистоте.

Љубав пролази крај нас огрнута крхкошћу,
Ми је се плашимо и сакривамо се у мрачне дубине, 
Или је пратимо и у њено име чинимо зло.

Мудрост стоји на углу улице 
И дозива баш нас од мноштва људи,
Али ми је држимо за нешто безвредно 
И презиремо оне који је следе.

Мудрост нас позива да јој приђемо ближе, 
Да можемо да уживамо у њеном нектару,
И ми јој прилазимо и пунимо наше стомаке,
И тада њена трпеза постаје прилика за
Испољавање ништавности и место за самопонижење.

Природа нам пружа пријатељску руку
И моли нас да уживамо у њеној лепоти,
Али ми се плашимо њеног спокоја
И тражимо уточиште у граду – и сударамо се једни с другима
Као стадо оваца пред вуком који се прикрада.

Истина нас посећује предвођена дечијим осмехом 
И пољупцем љубавника,
Ми затварамо врата наше нежности пред њом
И напуштамо је као они којима нешто лежи на савести.

Срце од нас тражи помоћ, и дух нас зове,
Али ми стојимо као скамењени, нити чујемо нити разумемо. 
А кад неки човек чује плач срца свога и дозивање духа,
Кажемо да га је обузело лудило, и удаљавамо се од њега.

Тако мудри проводе ноћи а ми за њих не маримо.
Када нас старост стигне ми се плашимо и дана и ноћи.
Пролазимо покрај хлеба живота, и глад црпи нашу снагу.
Како нам се живот чини слатким, а како смо далеко од живота!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана