Textual description of firstImageUrl

Фридрих Шилер‎ | ПОКЛОНИК



У рано пролеће младости,
још к'о младић путник поста;
живот игре и радости
у очевој кући оста. 

Са наслеђем и имањем
весела се растах лика
па, с дечијим осећањем,
узех штаку поклоника. 

Моћном надом пут ми створен –
поуздање вера шаље:
"Пут је теби већ отворен, путуј –
вели – "само даље." 

Све ка јутру... а где стоје
златна врата, ту се свраћа
уђи – ту све земно што је
у вечно се преобраћа. 

Ту од таме светлост бива,
све се мења дању, ноћу –
али вечно ту се скрива
то што тражим и што хоћу. 

На мом путу стоје горе,
и бујица све препреке;
греде мећем на поноре,
а мост преко дивље реке. 

Стигох тако једном залу:
река тече ка истоку,
ја се дадох њеном валу,
предадох се њеном току. 

Мору грдном на пучину
таласа ме игра води,
односи ме у празнину
ал' ме циљу не приводи. 

Ах, ту нема више стазе!
Тајне које небо крије
на свет земни не силазе –
оног тамо овде није!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана