Textual description of firstImageUrl

Бранко Миљковић | УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА



Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,
али не веруј мору које нас вреба и мами.
Просторе невидљива снага сања којој се
сунцокрети клањају
видиш ли окренута заборављеним данима у
тами?

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми
идемо испред наде коју лутајуће пустиње
прогањају.
Они смо што су све измислили и остали сами,
жено од светог мермера бела утехо којој се
приклањају.

На звучним обалама где древно завршава море
каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.
Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе
према врховима који загубише нам траг. Ал лудо
не веруј томе мору које нас вреба и мами.
Кристална језера сањај у тами.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана