У ово море плаво и прозирно,
Гдје шкољке леже. Она сада мирно
Почива на дну... У тиху покоју
Гранама својим љубе је и грле
Корали руди... Њезин се гроб свагда
Прелива сјајем чистога смарагда,
И шуми гласом чежње неумрле.
Гле зраци јутра како њојзи роне!
И сваки дршће, продире и тоне,
И расипа се кô рубин, кô дуга...
Док овдје гори, више њена гроба,
Трепти и кружи боно, свако доба,
Сам један црни лептир – моја туга.
1911.
