Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.
Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.
У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.
Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више –
Сви моји мили заспали су давно.
1904.
