Сви смо ми избјеглице себе самих,
И цијели свој вијек собом вјекујемо.
Тражимо се по земљама страним,
А странци смо у земљама својим.
У лобањама нашим кроз мозгове вијугаве
Као рудари копамо кроз цијеви пуних маште,
Тражимо одговоре, одговоре, одговоре,
А за њима пролазе само године, године, године.
Као последњи ноћни возови оне путују
Кроз долине непознате и нашим очима далеке,
У образиљама црвене мараме око главе неке жене
Налазимо спас, мир, утјеху и снове спокојне.
Не познајемо више ни комшије наше,
Туђи су нам постали сви погледи блиски,
Кроз дуге шетње носимо осмјех горки
А тужне нам се дуге по небу шарене.
У кућама својим једни другима смо гости.
Гостујемо и код гостију тако.
Наздрављамо са вином и ракијом,
И тако се празни као празна чаша кућама враћамо.
И опет смо гости, свој кутак мира тражимо,
У њему се као пужеви од кише сакривамо,
За неки нестваран спас се под љуштуром молимо,
А ћошак као ћошак – обичан троугао!
На уво једно глас нам виче да се склонимо,
На друго нам шапуће да останемо да се боримо.
И тако туђински лутамо, тако цигански страдамо,
Огледало своје као непријатеље избјегавамо.
Плашимо га се, плашимо се да себи признамо,
Да се свог сопственог одраза највише бојимо,
Јер се са духом што лута кроз наше тијело једино боримо,
Па је зато лакше туђе огледало да пљунемо и сломимо.
