Ко дрво као извор ко ђубриште што кисне,
Реч коју не могу да обележе слова,
Што греје као светлост, што као камен притисне.
Да је у устима осећам као залогај меса,
Ко крвав пољубац у ухо, ко пољубац у срце само,
Да ме окружује ко сунца пуна небеса,
Па да тој речи свој желудац и своје срце дамо
Да постоји ван нас ко биће! О како
Да нађем реч која дажди или гори или цвета,
У којој над морем корабља плови полако
Претоварена рудама и плодовима лета.
Како да нађем реч која се испарава,
Из које - до скелета опран! – испливам ко из мора,
Која ме усисава у себе ко она путница гарава
Од које на телу остаје траг ко од ловранских зора.
Како да нађем реч у коју могу да посадим
Дрво или жито, реч у којој рибе плове,
Реч којом ребра грејем или тело хладим,
Коју без помоћи руку и ногу не могу уста да прослове!
Реч која није само глас!
Пребледеле
И беспослене ми руке у крило падају неме,
Без речи, кроз провидну ватру посматрам вечерње пределе
И ситна се насеља повлаче у нездраву маглу и време.
