Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.
(Из циклуса Шпанске песме; превео Радивоје Константиновић)
