Који на небу нестаје у сливу пламених река
О ветар једро носи ко лаки мехур млека
Подиже воду, прска, растура црни стог
Гле моју вену од злата и крви набреклу
Она ме на линију једну плаву подсећа
Јутрос ме буди сјај. О радости све већа
Што ближи сам своме пореклу
О поље лепршавог пламена, небеса ветровита
Девојка у плавој реци, звук, алхемија жита
Вече од лаког мрака и кестенових канџи
Ваздух се претвара у лик и у сну лаком
Он је Госпођица Гренпел са црвеном траком
У лик претворен мирис ђурђевка и поморанџи
(1959)
