душо. Вече је пало.
Још мало па ће са брегова дан
одлебдети мало-помало
небу, и отуд звати нас
кô драг, кô рођени глас.
Уђимо и погледајмо кроз сутон што сја,
вечерњим проткан жаром,
шта ту под кровом спи ил' бди, а шта
чека, по старом,
да стресе прах и никне кроз мрак
у животу, у свести тлак.
Јер дошло је време кад широки сјај
дана, што вид залива,
одлазећи копрени диже крај,
те видно и видније бива
оно што себична светлост скри
док с даном се дружисмо ми.
Чудан је можда и језив нов
свет што ће пробуђен бити.
Ко зна шта крије све наш кров
и шта ћемо под њим још снити,
док прахом сипи црвоточни рам
и пуцкетањем проговара чам.
И можда ћемо ту тек чути глас
што смислом све обасјава,
пре но што ноћ промили преко нас
и снове и јаде успава.
Уђимо полако, душо, у свој стан.
Вече је. Умире дан.
