Под зракама што су као жар,
У грмљу, зарасломе грубом,
Спи инвалид сед, просјак стар.
Клонувши од дугог пута, леже
Да одахне под међом, у сат
Кад сморене ноге сунце жеже,
Обнажене груди му и врат.
Видно, посве свлада га беда,
Јасно, нигде уточишта наћ',
Нареди му удес беспоштедан
Под прозоре стењати уз плач.
Таквог нећеш сред престолнице
Наћи: испит сав бедом лик!
Ретко за решетком тамнице
Мож' сусрести се такав патник.
Много снаге у дугом веку
На тешки је потрошио рад,
Но на рубу гроба је човеку
Нога, па му снага мањка сад.
Из насеља иде у насеље,
Језик молбу муца једва већ,
Смрт је близу, но још муке веље
Преко старца несретног ће прећ'.
Заспао је. Потом, у стењању,
У прошњу се Христа ради дај…
Силној тузи, беди, страдању
У Русији – не види се крај.
