
Иван Буњин рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је песник, романописац и новелиста. Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика.
Године 1903. за књигу песама Листопад и превод Песме о Хијавати Лонгефлуа, Буњину је први пут била додељена престижна Пушкинова награда, коју је касније добио још два пута. 1909. године Буњин је био изабран за академика у области лепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје.
Индивидуалиста је, оплакује пропадање племићког света, тражи и култивише лепоту, а руско село након 1905. године гледа само у мрачним бојама. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком.
Током 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску.
Први је Рус који је добио Нобелову награду за књижевност - 1933. године.
Иван Буњин је умро 8. новембра 1953. године у Паризу.
•Господин из Сан Франциска (1915)
•Митјина љубав (1924)
•Проклети дани (1925-1926)
•Живот Арсењева (1927-1933) •Тамни дрвореди (1938-1946)