Тако је расуто да ми се чини
Да не постоји
Мада тридесет димова броји...
То село тако малено
Готово нема имена
Па само Врх се зове!
И ћути као мало
Дете заспало
На облацима што под њим плове.
...Ал' ако пођеш на оне бачије,
Запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,
И кад се успнеш, отри чело знојно
Па ступи у мој стари дом спокојно,
Изнеће сира и погаче вруће.
Дођи нам странче, из голема града,
Походи наше бачије и стада,
Овде те чека највиша лепота.
