У мојој мрачној уској клети,
У непрекидној дугој ноћи
Мушица каква да пролети!
Ил’ слепи миш да однекуда,
Лепршајући мрачни крили,
Крај мутна окна закривуда
И да зацичи и зацвили...
Да ласта негде зацвркута
Ил’ барем липа замирише,
Да гране шуме украј пута
Ил’ ветар тужно да уздише!
Кроз пукотине бар да сине
Најмањи зрачак зоре јасне
Ил’ блесне муња са висине
Па затим опет да угасне...
Ил’ да ме ’оће ошинути
Паклена каква страст и смела,
Ил’ барем мисао да не ћути
Под наборима мрачна чела.
Ал’ све је мртво око мене:
Мукле и неме сени стоје, –
Само давнашње успомене
Гризу крваво срце моје.
