ово је земља подлих сунцокрета,
ово је земља пијанки и плача
и легло врапца који ниско лета.
Ово је земља бурјана и драча.
Ово је земља гнојна, здрава, јака
ал‘ на њој само штир високо ђико.
Ово је земља чмалих пупољака,
плодове чије не окуси нико.
Ово је земља гнојна, здрава, јака.
Ово је земља каснога цветања,
ово је земља мразева прерани‘,
ово је земља где се много сања,
а бербу мисли туча потамни.
Ово је земља каснога цветања.
Ово је земља отрована крви,
корење гдено крепког дуба труне,
орлови гину а благују црви,
где се ил‘ кади ил‘ паклено куне.
Ово је земља отрована крви.
Ово је земља проклета, ал‘ моја;
маћеха моја, моја мати драга;
о ја те мрзим, јер те нико ко ја
не љуби тако, моја мати драга!
О, ти си земља проклета, ал‘ моја!
А ја сам твоје пасторче што гори
и силне жуди распињу му прса,
и што се слепо нада новој зори,
и чека славу новога ускрса.
О, ја сам твоје пасторче што гори
да своја крила размане; и смело,
титанском снагом и уздањем, хоће
светлости праве да досегне врело
и да ти пружи с даљњег грма воће.
О, ја сам твоје пасторче што гори.
Ал‘ чујем глас твој. Он ме натраг зове.
И ја се враћам с несвршена дела.
У шупљих груди шупље носим снове,
скрхан и јадан; ал‘ тако си хтела,
јер ја чух глас твој, где ме натраг зове.
И ја се враћам опљачкане круне,
да вучем крст свој без ропца и плача.
Гушим се, гушим, а снага ми труне;
постајем храном бурјана и драча,
постајем храном бурјана и драча.
