Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


●Ви, који мислите да сте узели у закуп истину не долазите ми на очи, јер вас не могу видјети. Зашто ваш корак тако охоло јечи по плочама? Ујутро сте задовољни сами са собом, а увече бројите новац, и камо год пођете, стиже ваша надувеност прије вас. По недокучивим одлукама промисли дано вам је да владате, а ви мислите да држите промисао у рукама. На све што није већ садржано у вама ви одговарате отровном пљувачком; ко вас се такне, дуго вас се сјећа! И мада сваки дан сагињете главе пред Богом, срце ваше стоји усправно и све ваше мисли гладе вашу таштину низ длаку. О, видио сам ја вашу правду и вашу истину - и не долазите ми на очи, јер вас не могу видјети!

Иво Андрић
(1892-1975)

Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Волети - значи заробити себе у другоме.
Фридрих Хебел
(1813-1863)

Циник зна цену свега, али не зна вредност ничега. 
Оскар Вајлд
(1856-1900)

Има осмеха горих и болнијих од суза.
Иван Тургењев
(1818 - 1883)

Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


Има жена које не носе свој чар у линијама лица, него у изразу лица;  ни у боји очију, него у погледу; ни у црти уста, него у осмеху; ни у говору, него у музици гласа; ни у формама тела, него у покретима. 
Јован Дучић
(1871-1943)

Кад вам филозоф одговори на постављено питање, више ни сами не разумете шта сте питали.
Ги де Мопасан
(1850-1893)

Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.
Јован Дучић
(1871-1943)
Textual description of firstImageUrl

ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
-  "Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благослов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе он госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!“
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славног Лазара,
Један гракће, други проговара:
"Да л је кула славног кнез Лазара,
Ил у кули ниђе никога нема?"
То из куле нитко не чујаше
Већ то чула царица Милица.
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
"Ој Бога вам, два врана гаврана!
Откуда сте јутрос полећели?
Нијесте ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
Ми смо јутрос од Косова равна,
Виђели смо двије силне војске;
Војске су се јуче удариле,
Обадва су цара погинула;
Од Турака нешто и остало,
А од Срба и што је остало,
Све рањено и искрвављено."
Истом они тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му коњиц у крв огрезнуо;
Вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде цара на Косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
Умиј мене студеном водицом,
И залиј ме црвенијем вином;
Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?"
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Ђе погибе славни кнез Лазаре,
Ту су многа копља изломљена,
Изломљена и турска и српска,
Али више српска, него турска,
Бранећ', госпо, свога господара,
Господара, славног кнез:Лазара.
А Југ ти је, госпо, погинуо
У почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
Ђе брат брата издати не шћеде,
Докле гође један тецијаше;
Још остаде Бошко Југовићу,
Крсташ му се по Косову вија;
Још разгони Турке на буљуке,
Као соко тице голубове.
Ђе огрезну крвца до кољена,
Ту погибе Бановић Страхиња.
Милош ти је, госпо, погинуо
Код Ситнице код воде студене,
Ђено млого Турци изгинули;
Милош згуби Турског цар:Мурата
И Турака дванаест хиљада;
Бог да прости, ко га је родио!
Он остави спомен роду српском,
Да се прича и приповиједа
Док је људи и док је Косова.
А што питаш за проклетог Вука,
Проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
И одведе дванаест хиљада,
Госпо моја! љутог оклопника."

Textual description of firstImageUrl

КОСОВКА ДЕВОЈКА

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбопју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
"На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
"На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
"Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
И он би се зелен осушио!"
Textual description of firstImageUrl

КОСОВСКИ БОЈ

Истом кнеже наредио војску,
На Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари,
С девет сина, девет Југовића,
Како девет сивих соколова;
У сваког девет хиљад' војске,
А у Југа дванаест хиљада;
Па се бише и секоше с Турци:
Седам паша бише и убише,
Кад осмога бити започеше,
Ал' погибе Богдан Јуже стари,
И изгибе девет Југовића,
Како девет сивих соколова,
И њихова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића,
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краље;
У свакога три'ест хиљад' војске,
Па се бише и секоше с Турци:
Осам паше бише и убише,
Деветога бити започеше,
Погибоше два Мрњавчевића,
Бан Угљеша и војвода Гојко;
Вукашин је грдних рана доп'о,
Њега Турци с коњма прегазише;
И њихова сва изгибе војска.
Маче војску херцеже Степане:
У херцега многа силна војска,
Многа војска, шездесет хиљада;
Те се бише и секоше с Турци:
Девет паша бише и убише,
Десетога бити започеше,
Ал' погибе херцеже Степане,
И његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
У Лазе је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам хиљада;
Па разгоне по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камоли бојак бити с Турци;
Тад би влада надвладао Турке,
- Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову;
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска,
Седамдесет и седам хиљада:
Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно!
Textual description of firstImageUrl

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редом:
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је старом Југ-Богдану;
Ако ћу је напит' по господству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!
"А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"
Textual description of firstImageUrl

Косовски циклус

 Косовски циклус је песничко сведочанство о догађају који представља кључну тему српске епике. Песме које чине овај циклус су тематски чврсто повезане. Деле се на три групе: песме пре, за време и после Косовског боја.
Главни јунаци косовске драме су кнез Лазар Хребељановић и Милош Обилић. На другој страни је Вук Бранковић, ког народни певач приказује као издајника. Пример ових песама су: Цар Лазар и царица Милица, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића итд.
Textual description of firstImageUrl

ЗИДАЊЕ СКАДРА

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Ја ли отми, ја л' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коње у хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.
Textual description of firstImageUrl

ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града,
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно,
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато.
А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака:
кад гођ хоћеш, да је тазе једеш“.
Дође књига љуби Момчиловој,
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, другу ситну пише:
,,Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу лију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога:
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до бога.
Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
Ти подигни млогу силну војску,
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој.
У Момчила чудан наук има:
свако јутро у свету неђељу
рано рани у лов на Језера,
с собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера.
Када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора.
Тако ћеш ти погубит Момчила“.
Када краљу така књига дође,
те он виђе, што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе;
а њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља
те ми рониш сузе више главе?“
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо —
чула јесам, ал' нисам виђела —
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога;
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати,
већ се бојим хоћеш погинути“.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој њуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први залјевају п'јевци,
ти отиди у нове ахаре:
тад ће чиле попуштити крила,
тад му можеш крила сагледати“.
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати;
а кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека,
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Тада она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо.
Онда млада оде у ризницу,
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом затопила крвљу;
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио:
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,
пак се сави око Дурмитора;
ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера;
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо;
нека бог зна, добра бити неће“.
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а бог је истина.“
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бијелу кулу;
дочека га девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера,
а љуба му изведе чилаша;
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,
као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу“.
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Ви удрите војсци по крајима,
ја ћ' ударит војсци по сриједи“.
Мили боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину!
Више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може.
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!“
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни, нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго“.
Кад то зачу војвода Момчило,
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша;
трипут скочи, до града доскочи;
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе на невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао“.
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,
савезала косе за диреке?“
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
па се пење граду уз бедене;
готов бјеше у град ускочити,
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку.
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива.
Ал' говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, кô и ја, јунака“.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори;
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаконијом;
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори крале Вукашине:
„Авај мени до бога милога!
Нуто курве младе Видосаве!
Кад издаде оваког јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!“
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.
Textual description of firstImageUrl

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л' бити за цара царица,
може л' бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пиjе неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л' ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутру освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?"
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!"
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш'те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б'јелу двору,
не би л' живу застануо мајку!"
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал' се нису са сузам' училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?"
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б'јела двора,
два су брата пред њег' ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!"
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?"
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег' меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад' комада љеба бијелога
и рад' чаше црвенога вина."
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!"
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал' не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!"
Буде њега лале и војводе:
„Устан', море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића."
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов'ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум'јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал' говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал' он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ' се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с' отео коња од Бугара!"
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!"
Механџија њему одговара:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Да с' донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше.
Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал' није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б'јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос', синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако."
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо'же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!"
Ал' говори бијело Латинче:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!"
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал' леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!"
Тек што Милош сједе пити вино,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов'ма:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал' ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?" —
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал' повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр'јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л'јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!"
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао."
Цар с' ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?" -
„Јест слободно моје драго д'јете,
ал' је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д'јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ' ћу јој руке до лаката!"
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил'не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал' још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!"
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов'ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин' латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу?"
Тешко свуда своме без својега. 
Textual description of firstImageUrl

УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ

Састала се четири табора
на убаву на Пољу Косову
код бијеле Самодреже цркве:
једно табор Вукашина краља,
друго табор деспота Угљеше,
треће табор војеводе Гојка,
а четврто царевић-Уроша;
цареви се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: "На мене је";
деспот Угљеш': "Није, нег´ на мене";
војвод´ Гојко: "Није, нег´ на мене".
Ћути нејак царевић Урошу,
ћути д´јете, ништа не бјеседи,
јер не смије од три братијенца,
братијенца три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
пише књигу и шиље чауша
до Призрена, града бијелога,
до онога протопоп-Недељка:
нека дође на Косово равно
да он каже на коме је царство:
он је св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
у њега су књиге староставне.
Пише књигу деспота Угљеша,
пише књигу и шиље чауша
до Призрена, града бијелога,
до онога протопоп-Недељка;
трећу пише војевода Гојко,
и он шиље огњена чауша;
а четврту царевић Урошу,
пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
и пошиљу огњене чауше,
све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
у Призрену, граду бијеломе,
код дворова протопоп-Недељка;
али прота дома не бијаше,
но у цркви бјеше на јутрењи,
на јутрењи и на летурђији.
Кол´ко с´ силни огњени чауши,
колико су силни од силнијех,
те не шћеше коње одјахати,
но у цркву коње нагонише;
потегоше плетене канџије,
ударају протопоп-Недељка:
"Брже хајде, протопоп-Недељко,
брже хајде на Косово равно
да ти кажеш на коме је царство;
ти си св´јетлог цара причестио,
причестио и исповједио,
у тебе су књиге староставне, -
јал´ ћеш сада изгубити главу".
Сузе рони протопоп-Недељко,
сузе рони, па њима говори:
"Одбијте се, силни од силнијех,
док у цркви закон савршимо,
знати ће се на коме је царство".
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
изљегоше пред бијелу цркву;
тад говори протопоп-Недељко:
"Ђецо моја, четири чауша,
ја сам св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
ал´ га нисам питао за царство,
већ за грије´ што је сагр´јешио;
но идите у Прилепа града
до дворова Краљевића Марка,
а до Марка, до мојега ђака;
код мене је књигу научио,
код цара је Марко писар био,
у њега су књиге староставне,
и он знаде на коме је царство.
Ви зовите на Косово Марка,
хоће Марко право казивати,
јер се Марко не боји никога,
разма једног бога истинога".
Отидоше четири чауша,
отидоше ка Прилепу граду,
б´јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
ударише звекиром на врата;
то зачула Јевросима мајка,
па дозива свога сина Марка:
"Сине Марко, моје чедо драго,
ко удара звекиром на врата?
Баш ка´ да су бабови чауши".
Уста Марко те отвори врата.
Чауши се поклонише Марку:
"Божја т´ помоћ, господару Марко!"
А Марко их омилова руком:
"Добро дошли, моја ђецо драга!
Јесу л´ здраво Србљи витезови,
и честити цареви и краљи?"
Чауши се смерно поклонише:
"Господару, Краљевићу Марко,
све је здраво, али није мирно:
господа се тешко завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
тебе зову на Косово равно
да им кажеш на коме је царство".
Оде Марко у господске дворе,
пак дозива Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја мила мајко,
господа се јесу завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство;
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
мене зову на Поље Косово
да им кажем на коме је царство".
Кол´ко Марко тежио на правду,
тол´ко моли Јевросима мајка:
"Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу".
Узе Марко књиге староставне,
па опреми себе и Шарина;
Шарину се на рамена баци,
отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
рече тада Вукашине краље:
"Благо мене до бога милога,
ето мене мога сина Марка,
он ће казат на мене је царство:
од оца ће останути сину".
Марко слуша, ништа не говори,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
тад Угљеша ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство;
кажи, Марко, на мене је царство,
оба ћемо братски царовати".
Шути Марко, ништа не бесједи,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
таде Гојко ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство.
Кад је Марко још нејачак био,
ја сам Марка врло миловао,
у свилена њедра увијао
кано красну од злата јабуку:
куд сам гође на коњу ходио,
све сам Марка са собом водио;
кажи, Марко, на мене је царство,
ти ћеш, Марко, први царовати,
а ја ћу ти бити до кољена".
Шути Марко, ништа не говори,
на шатора не окреће главу,
право оде бијелу шатору,
ка шатору нејака Уроша;
догна Шарца цару до Шатора;
онђе Марко Шарца отсједнуо,
кад га виђе нејаки Урошу,
лако скочи са свил´на душека,
лако скочи, паке проговори:
"Благо мене, ето мога кума,
ето кума, Краљевића Марка,-
он ће казат на коме је царство".
Руке шири, у грла се грле,
у бијело цјеливају лице,
за јуначко питају се здравље,
па сједоше на свил´на душека.
Тако мало време постојало,
данак прође, тавна ноћца дође.
Кад ујутро јутро освануло
и пред црквом звона ударише,
сва господа дошла на јутрење;
у цркви су службу савршили,
изљегоше из бијеле цркве,
у столове пред цркву сједнули,
шећер ију, а ракију пију;
Марко узе књиге староставне,
књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
мало л´ ти је твоје краљевине?
Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, деспоте Угљеша!
Мало л´ ти је деспотства твојега?
Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, војевода Гојко!
Мало л´ ти је војводства твојега?
Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство!
Од оца је остануло сину,
ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
на самрти, кад је починуо".
Кад то зачу Вукашине краљу,
скочи краљу од земље на ноге,
па потрже злаћена ханџара
да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља,
јер се њему, брате, не пристоји
са својим се бити родитељем.
Бјежи Марко око б´јеле цркве,
око б´јеле цркве Самодреже,
бјежи Марко, а ћера га краљу;
док су трипут коло саставили
око б´јеле Самодреже цркве,
готово га бјеше сустигао,
ал´ из цркве нешто проговара:
"Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!
Видиш ђе ћеш данас погинути,
погинути од свог родитеља,
а за правду бога истинога".
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
за њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
по диреку удари ханџаром,
из дирека крвца покапала.
Тад се краље био покајао,
те је ријеч био говорио:
"Леле мене, до бога једнога,
ђе погубих свога сина Марка!".
Ал´ из цркве нешто проговара:
"А чујеш ли, Вукашине краље,
ти нијеси посјекао Марка,
већ пос´јече бож´јега анђела".
На Марка је врло жао краљу,
те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те бог убије!
Ти немао гроба ни порада!
И да би ти душа не испала
док турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља:
"Куме Марко, бог ти помогао!
Твоје лице св´јетло на дивану,
твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало
док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана