Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | СВЕTКОВИНА



Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта