Ти куцаш увек верно, тачно;
Али те тамне сумње плаше;
Данас си тако тужно, плачно.
Данас, кад тихе кише мију
Пред прозорима лишће ново,
А нéме сузе саме лију
У дивно мајско вече ово,
Осећаш сенку судбе грубе
И коб да наше сносиш беде,
И људске мржње хладне зубе,
И зла живота што не штеде.
А ти нам ипак дајеш видно
Једине часе који вреде,
И све што није ниско, стидно,
И успомене чуваш бледе.
Мада ти нико ништа не да,
Ти рађаш својим лепим врењем
И горду Мис’о што те гледа
С осмехом и са сажаљењем.
И најзад, када куцнеш тише,
Измрцварено, тужно, грозно,
Биће нам јасно, вај! — ал’ позно —
Да никад ничег нема више.