Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ



Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?

Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?

Да. Мора бити да је тако.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана