у предвечерје градом?
Уствари: ми само ћутимо... ћутимо
и гледамо се крадом.
Уствари: ми се у себи питамо
нешто што ником није јасно.
И сањамо. И скитамо... скитамо
и каткад шмркнемо гласно.
А кад се небо скоро већ смрачи
и од светиљки град пожути,
одједном знамо све што значи
то што се овако ћути.
Уствари: ми то у себи слутимо
речи нарасле у безмерје,
па нам је доста и да ћутимо
и лутамо кроз предвечерје.
