Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, кô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.
Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ?“
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.
За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.
А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
