Textual description of firstImageUrl

Маријана Соломко | КАД СЕ С ПЛАТНА

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, кô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ?“
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.

      • С руског препевао Анђелко Заблаћански



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des