Спирам те са коже,
Са минулих лета,
Мирис хладног лимуна,
Зелен мартовски прхут,
Искашљавам те,
Талог испод језика,
Врео шљунак у крви,
Љуштим те са ноката
Оштрим ножем кајачем
Нема те, нема те,
Нема те.
Речи те се одричу и
у лаж ме ушушкују,
Ниси постојала
сем у песмама, ниси
постојала ни толико
да би се помирили
са ишчезнућем,
Истресам те из џепова
старих кошуља,
Стружем те оком
са фотографија
Стресам те са косе,
Давни просиначки снег,
Проклињем песме
у којима станујеш,
једеш, спаваш, умиваш се,
Све бих ти опростио
само да те има,
Да има крви у теби.
Срце од најфинијег дрвета
извајао бих и под ребра
ти га сакрио,
Море бих ти у сан
доносио.
Ветрови би ти били покорни,
Кишама бих те успављивао,
Само да те има
имало изван речи,
Само да постојиш.
Како ћеш и ову
Молитву читати
Ако те нема
Ако упорно тврдиш
Да те нема,
Да сам те
Измислио.
