Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда | НЕ ПИТАЈ МЕ

Срце ми је тешко
од толиких ствари које сам спознао
и то је као да носим
врећу големог камења 
или као да киша непрестано пада
по моме сећању.

Не питајте ме ништа о томе. 
Не знам о чему говорите.

Ни други нису знали, 
тако сам ишао из магле у маглу
мислећи да се ништа не догађа,
тражећи воће по улицама,
мисли по пашњацима,
и исход је био овај;
сви су имали право,
а ја сам у међувремену спавао.
Зато нека наметну на моје груди
не само камење него и сену,
не само сену него и крв.

Тако стоје ствари, младићу, 
а тако и не стоје ствари,
јер, упркос свему, ја сам жив
и здравље ми је изврсно,
расте ми душа и расту нокти,
ходам по бријачницама,
одлазим до граница и враћам се,
иштем и означавам положаје,
но ако желите више сазнати,
моје се стазе заплићу,
а чују се туга и лаж
како лају око моје куће;
ведро време је љубав,
изгубљено време је плач.

И тако, о свему оном чега се сећам 
и о оном чега немам у памћењу,
о оном што знам и о ономе што сам знао,
о ономе што изгубих на путу
с толиким изгубљеним стварима,
о мртвима који ме нису чули,
а можда су хтели и да ме виде,
најбоље да ме не питате ништа;
ставите ми руку овде, на прслук,
и видећете како у мени удара
врећа мрачног камења.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des