Личи ми на ону хладну игру змија,
Кад се мирно крећу под штапом мађија
И подижу главу из сплета свог тела.
Ко таласи мора голубије боје,
Ко немилосрдни вали жута песка –
А одозго небо без сјаја и блеска –
Тако расте и сјај те хладноће твоје.
Никада очију тих – ледна открића
Не откажу своју загонетку бића:
Ту свингу која је – анђелскога рода.
Сја ко челик, злато и драго камење,
Ко у мраку празно звезда треперење –
Жена што никаква не доноси плода.
• Превео Трифун Ђукић
