Епске песме су добиле
име од грчке речи епос, што значи реч, говор, прича. За разлику од лирских
песама, у којима се, у првом реду, исказују осећања, у епској поеyији се пева о
неком догађају.
Узимајући као показатељ време,
односно историјске догађаје о којима песме сведоче, Вук Караџић је нашу епику
поделио на песме најстаријих времена, песме средњих и песме новијих времена.
Према стиху у ком су испеване,
епске песме се деле на песме дугог стиха - бугарштице (петнаест до шеснаест
слогова) и на песме кратког стиха (десет слогова).
Десетерачка епска поезија је
изузетно стара и представља особену песничку повесницу. Пева о разним
историјским догађајима и личностима. Вук их је назвао јуначким песмама. Спадају
у најлепша дела наше народне књижевности. Певају се уз гусле. Њихова мелодија
је једнолика, отегнута, широка, и потпуно одговара њиховом садржају.
Поред наведених подела, српска
народна епска поезија дели се по циклусима:
