Дубоки ко раке, с лежајима меким,
На сталцима цвијеће што се тихо труни,
Процвјетало за нас под небом далеким.
Расипљући страсно последње топлине,
Наша срца два ће као зубље сјати,
Двоструки ће траци од свјетлости њине
На зрцалу душа један одраз дати.
А у вече модро наднаравна сјаја
Један ћемо блијесак измијенит једини
Као дуги јецај у знак опроштаја;
Одшкринувши врата, тад Анђел ће ући
Да радосном кретњом оживи у тмини
Огледала мутна и угасле лучи.
Превео Анте Јуревић