Бранко Миљковић – РАСПОРЕД РЕЧИ

Плод неумољен видом слеп

Дозивање здравца покој и сан

Век њише се песком и сен

Падом и харфом пробуђен слап

Исцељен заблудом претворен у кип

Јаву кад збуни песник и маг

Крије почетак тајну и миг

Од језера дубља стоји кап

Поверене боли достојан стих

Марљивим заборавом измењен лик

Вени у грому касна за лек

Прогнане шуме где ногом стах

Опширније...

Драгомир Брајковић – КЊИГА КОЈУ НИКО ВИШЕ НЕ ЧИТА

У клонућима – свак пун свога бола,

Окренут ка себи (свак уз своју бригу);

Као да читамо са земаљског стола

Још недовршену о животу књигу.

Из њених редова расту драч и трње.

И оштре игле њезина су слова.

Сваки ред почиње црним, затим црње

Говори киша цинка и олова.

На следећој страни борба нагло суста.

Па, потом, поче јачим пламом.

На крају свега, ко на рубу самом,

Ни крикнут не смемо. Затварамо уста.

Свако на свом листу пише опоруке.

И тражи у њима тајну што је скрита.

Године, затим, затворе нас нагло

Ко књигу коју нико не дочита…

А дубоко негде све тајне су пале,

И оне би могле нешто рећи сутра.

Оне нас зажаре, осветле и тавне,

Оне су нас сасвим сажегле изнутра.

Опширније...